Vavilonski astronomi i otkriće planeta

Pet planeta Sunčevog sistema bilo je poznato civilizaciji jos u antičkim vremenima. To su Merkur, Venera (takozvane unutrašnje planete), zatim Mars, Jupiter i Saturn (spoljašnje planete). Navedene planete otkrili su još vavilonski astronomi u drugom milenijumu pre nove ere, i to bez ikakve upotrebe teleskopa, samo posmatrajući noćno nebo.

Da bismo otkrili kako je tačno vavilonskim astronomima to pošlo za rukom, vratićemo se oko četiri hiljade godina u prošlost. Noćno nebo je izgledalo spektakularno čak i u najnaseljenijim mestima na svetu* i hljade zvezda je konstantno sijalo stvarajući prizor kakav je danas vidljiv tek sa nekoliko lokacija na planeti.

Nebo iznad Evropske južne observatorije, Čile. Izvor: Wikimedia Commons. Autor: Håkon Dahle.

Kretanje nebeskih tela na noćnom nebu bio je glavni motiv posmatranja vavilonskih astronoma, a kada je reč o kretanju zvezda postoji određeno pravilo i predvidljivost od koga nema odstupanja. Pozicije, sjaj i boje poznatih zvezda nisu se menjale tokom noći, godina i vekova. Određena zvezda ili sazvežđe se na nebu pojavljuje na istoku, a zatim nestaje na zapadu, i to uvek na istom mestu i u isto vreme za određeno doba godine. To je zato što usled rotiranja naše planete oko svoje ose putanje zvezda opisuju krug oko nebeskog pola. Slika koju možete videti ispod pokazuje kretanje zvezda sa mesta na Zemlji gde je nebeski pol vidljiv na nebu.

Putanje zvezda oko nebeskog pola. Izvor: http://www.exposureguide.com/

Jedina nebeska tela vidljiva golim okom sa Zemlje koja odstupaju od ovog pravila su Mesec i planete, i ona menjaju svoje pozicije u odnosu na statičnu zvezdanu pozadinu. Posmatrajući noćno nebo, vavilonski astronomi otkrili su ova odstupanja i došli do zaključka da su pojedini posmatrani objekti u stvari planete koje usled svojih putanja oko Sunca (orbita) menjaju polođžaj na noćnom nebu.

Kretanje Marsa u periodu od devet meseci. Izvor: Cenk E. Tezel. TWAN.

Inspirisani spektaluarnim noćnim prizorom i vođeni radoznalošću i željom da proniknu u njegove tajne, astronomi su u decenijama i vekovima koji su usledili nastavili da pažljivo posmatraju nebo. Otkrića prirodnih satelita (meseca) do tada poznatih planeta Sunčevog sistema, kao i preostalih planeta (Urana i Neptuna), sačekala su početak XVII veka i pojavu i razvoj teleskopa. U gotovo jednako spektalurarnom noćnom nebu kao pre četiri milenijuma, Galileo Galilej je posmatrao Jupiter i otkrio njegove prve prirodne satelite. Zahvaljujući najnaprednijim teleskopima, danas znamo da su zvezde koje vidimo na nebu u stvari Sunca oko kojih kruže planete, a da pojedini svetlosni objekti predstavljaju čitave galaksije koje u sebi sadrže milijarde zvezda.

* Zapravo, isti prizor je mogao lako da se opazi i u vekovima koji su dolazili, sve dok je svetlosno zagađenje bilo minimalno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s